Историјско искуство је показало да су кључни национални чиниоци југословенског уједињења, превасходно Срби и Хрвати, а затим и Словенци, у заједничкој држави имали не само несразмеран „улог“ него и различита очекивања у будућности. Док је у већинском делу српске нације она сматрана трајним опредељењем, самим тим што је била једина творевина у којој су готово сви Срби могли да живе унутар једних државних граница, Хрвати и Словенци прихватали су је као етапу ка стварању самосталних националних држава. Та суштинска разлика нужно се одразила на неретко трагичну подвојеност између српских и југословенских националних осећања, српског и југословенског идентитета.